ПРИЈАТЕЉИ

  orfej

Ружица бела – Сретен Станчевић

РУЖИЦА БЕЛА

 

Ружица једна мала

јако се разочарала

када је сазнала била

да она није плава.

 

Од када је процветала

и раширила латице своје

схватила је ружа тужно

да оне су беле боје.

 

А тако је жарко желела

да и она у зеленој трави

лепо мирише и изгледа

као лепи зумбул плави.

 

И много је због тог патила

и била је много тужна

јер стварно је она мислила

да јако је, јако ружна.

 

Ал онда једнога дана

девојчица једна мала

пришла је белој ружи

и мирисат је она стала.

 

Како је лепа рече

и тако дивно мирише

од свог лепога цвећа

руже ја волим највише.

 

Убраћу те лепа ружице

и однети милој мајци

да је окитим и намиришем

ко у најлепшој бајци.

 

Знаш много је болесна

и много је, много боли

ал’ ти је молим те утеши

јер руже јако пуно воли.

 

А беле она воли највише

и увек је оне развеселе

каже ми да су и у рају

некад цветале руже беле.

 

Беље од најбељег снега

и мириса као у бајци

ружо ружице мила

замириши најлепше мојој мајци.

 

А ружици суза кане

па ороси латице њене

и најлепше мирисе испусти

на мајчине очи снене.

 

А мајци би много боље

кад ружу је уз лице свила

док низ бледи мајчин образ

једна суза се к ружи слила.

 

Натопивши латице њене

ружица још више замирише

и испусти сву своју љубав

да је не боли никада више.

 

А с јутром сунце обасја собу

и уми мало радосна лице

Јеле што румену мајку љуби

крај увеле беле ружице.

 

Мала ружа је пресрећна била

што је убрала мала Јела

и сад на небесима цвета

ко предивна ружица бела.

 

(Сретен Станчевић)

Leave a Reply

Ово веб место користи Акисмет како би смањило непожељне. Сазнајте како се ваши коментари обрађују.