PRIJATELJI

  orfej

Ružica bela – Sreten Stančević

RUŽICA BELA

 

Ružica jedna mala

jako se razočarala

kada je saznala bila

da ona nije plava.

 

Od kada je procvetala

i raširila latice svoje

shvatila je ruža tužno

da one su bele boje.

 

A tako je žarko želela

da i ona u zelenoj travi

lepo miriše i izgleda

kao lepi zumbul plavi.

 

I mnogo je zbog tog patila

i bila je mnogo tužna

jer stvarno je ona mislila

da jako je, jako ružna.

 

Al onda jednoga dana

devojčica jedna mala

prišla je beloj ruži

i mirisat je ona stala.

 

Kako je lepa reče

i tako divno miriše

od svog lepoga cveća

ruže ja volim najviše.

 

Ubraću te lepa ružice

i odneti miloj majci

da je okitim i namirišem

ko u najlepšoj bajci.

 

Znaš mnogo je bolesna

i mnogo je, mnogo boli

al’ ti je molim te uteši

jer ruže jako puno voli.

 

A bele ona voli najviše

i uvek je one razvesele

kaže mi da su i u raju

nekad cvetale ruže bele.

 

Belje od najbeljeg snega

i mirisa kao u bajci

ružo ružice mila

zamiriši najlepše mojoj majci.

 

A ružici suza kane

pa orosi latice njene

i najlepše mirise ispusti

na majčine oči snene.

 

A majci bi mnogo bolje

kad ružu je uz lice svila

dok niz bledi majčin obraz

jedna suza se k ruži slila.

 

Natopivši latice njene

ružica još više zamiriše

i ispusti svu svoju ljubav

da je ne boli nikada više.

 

A s jutrom sunce obasja sobu

i umi malo radosna lice

Jele što rumenu majku ljubi

kraj uvele bele ružice.

 

Mala ruža je presrećna bila

što je ubrala mala Jela

i sad na nebesima cveta

ko predivna ružica bela.

 

(Sreten Stančević)

Leave a Reply